Archives for 2018-09-29

“Gyárvárosi osnovna škola”, tako su je zvali. To je nekada bila moja škola. Živeli smo u stambenim jediinicima koje su bile napravljene za dežurne radnike Termoelektrane, na jedno 20 minuta hoda od škole. Sećam se kako sam u hladnim zimskim danima, imao običaj da otkopčam svoj kaput, onog momenta kada bih izašao na ulicu, u želji da izgledam kao veliki dečak. Međutim, sećam se kako sam isto tako trčao do škole kako bih što pre stigao, drhteći od hladnoće.
Voleo sam da stignem ranije u školu, među prvim učenicima, sednem u klupu i slušam zvukove koje je ispuštala uljana peć. Da osećam mir dok udišem mirise uljane peći.
Škola je i dalje na istom mestu, tik pored župijske crkve, gotovo da je i deo nje. Samo što je sada “prekrštena” u Robert Szieberth Osnovnu i Umetničku školu. Nisam imao predstave ko je Robert Szieberth, pa sam odlučio da to proverim na sajtu škole.
Ušao sam na školski sajt i tada je usledila velika, duga, bolna i srceparajuća pauza. Na sajtu škole se nalazila umrlica: bivši član kolektiva Gospođa Császár je preminula u 85oj godini života. Tačnije, moja Učiteljica Császár. To je ispravan način da se kaže. Mada verujem da bi ona negodovala zbog nepravilne upotrebe velikih slova.
Već godinama sebi ponavljam kako treba da obiđem svoju nastavnicu. I svaki put je to bilo “uskoro”. Dugujem joj puno. Tako mnogo zapravo. Jednom mi je rekla – i sećam se svake sekunde tog razgovora: “Dragi, vidim kako izrastaš u čoveka sa velikim srcem, sa velikim S na početku. “Tada to nisam baš najbolje razumeo, jedino što sam mogao zaključiti iz njenog nastupa, jeste da je to bila lepa pohvala. NIsam ništa odgovorio, samo sam nastavio da sedim na svom mestu. Obično nas nije puno hvalila, nas dečake u plavim kaputima.
A sada osećam da je moja dužnost da ovo napišem. Draga Gospođo Császár, moja draga učiteljice! I dalje ne znam koja je veličina velikog S i kolika treba da bude. Pokušavao sam da izgradim svoj put radeći ponekad ispravne stvari, radeći nekad manje ispravne stvari, zato molim te nemoj nas još uvek napuštati, ostani sa nama, samnom, nauči me, reci mi šta bi čovek sa velikim srcem urado…? Molim te, molim te…
Moja škola se nalazi odmah pored župijske crkve. Stojim ispred nje sa mojim polu bratom, mojim najboljim prijateljem, mojim bivšim školskim drugarom. Krenuli smo ka njoj, par koraka, zatim skrenuli levo i ugledali malu kuću. “Momci bi ovo obožavali”, zaustio je Robi, a ja sam samo klimnuo glavom, šta sam drugo mogao da uradim. Izraz “momci” se odnosi na decu koja pohađaju moju školu, danas. Neki od njih zaslužuju mnogo više pažnje i nege. Kao na primer, ukusnu večeru, zajedničku igru ili dobro društvo. Momci iz moje škole. Oni su istih godina kao i moja deca.
Gospođo Császár, moja draga učiteljice, koji je pravi put? Šta trebam da uradim sa saznanjem da ja, bivši učenik, sam svestan šta današnjoj deci zaista nedostaje? Koliko jako treba da bude nečije srce…? Znam da Vi razumete o čemu govorim i to je nešto što će mi jako nedostajati u budućnosti.”
(Tibor Jakabovics)

***
“Volela bih da pružim šansu za bolji život deci koja su rodjena u velikom siromaštvu. Volela bih da im pružim ruku na koju mogu da se oslone i da im pomognem da iskoriste ovu vrstu podrške pametno kako bi postali uspešni u svom odraslom životu.” Lider tima ÉLMÉNY TÁR TANODA (Klub Obrazovnog iskustva) u Pečuju, ZSÓFIA TASNÁDI upotrebila je ove reči kako bi opisala zašto se opredelila da svoj poziv i profesionalni život posveti osnivanju školske zajednice koja je usmerena na decu. Tanoda je započela svoj rad kao provnicijska, mala inicijativa u jednom od manje impozantnih delova Pečuja, i od tada je u konstantnom razvoju i unapređivanju standarda svog rada. Međutim, u svom radu morala je da prođe kroz niz prepreka i poteškoća.

Timski rad kao posledica odbijene prijave za donaciju
“U 2015. godini smo sa puno nade i nestrpljenja čekali odgovor EU za odobrenje naše prijave, koja je sačinjena uz veliku pažnju i odgovarajuću ekspertizu. Znali smo da institucije koje imaju duže iskustvo u tom domenu rada, će verovatno imati i prioritet prilikom evaluacije, ali smo bili potpuno iznenađeni i očajni kada smo posle dužeg vremena dobili odgovor da je naša prijava odbijena. Kada sam to saznala, samo sam sedela u kolima i plakala, ne znajući šta dalje da radim. Nisam znala ni kako da saopštim tu vest mojim kolegama. Ja sam bila njihov suprevizor i osoba koja je bila odgovorna za projekat izgradnje mesta za učenje deci iz siromašnih porodica. Kada sam konačno skupila hrabrosti da im kažem istinu, isto tako sam obećala da nikada neću odustatii i da ćemo na kraju nabaviti sredstava neophodna za pokretanje Tanoda projekta – bez obizra na sve. Usledilo je nekoliko teških meseci, ali smo i dalje nastavili našu borbu. Ta borba se može opisati onim što mi zovemo prava lojalnost i posvećenost.“

Od pustih godina do bajke
Naših “sedam pustih godina” trajale su otprilike oko osam meseci. Bili smo u ozbiljnoj novčanoj oskudaciji. Moj prioritet bio je da isplatimo plate mentorima. Što se mene tiče, obavljala sam administrativne i menadžerske poslove na volonterskoj osnovi. U međuvremenu, plaćali smo veoma visoku rentu za prostorije gde je Tanoda radila, ali odjednom iznenada našli smo se u bajci. Kontaktirao me je poznanik koji mi je rekao da je njegov prijatelj u potrazi za NVO (nevladinom organizacijom) koju bi želeo da podrži. Rekao mi je i da njegovo prethodno iskustvo u radu sa NVO nije baš ohrabrujuće, s obzirom da su mnoge NVO koje je finansirao koristile ta sredstva u druge svrhe. Imali smo razgovor dug jedan sat sa njegovim prijateljem, čije je ime Tibor Jakabovics. Nije bilo potrebno puno vremena pa da uvidimo da se naši stavovi po pitanju bitnih socijalnih problema, koncepta razvoja, pomaganja, siromaštva i integracije u velikoj meri poklapaju. Pred kraj sastanka, Tibor me je pitao: “Dakle, šta ti je stvarno potrebno?” “Mesto gde Tanoda može da radi” – odgovorila sam mu i saopštila da više nismo u mogućnosti da priuštimo prostorije koje sada koristimo. “Imaš sreće”, izustio je – “Baš sam planirao da kupim kuću u Pečuju! Izaberi onu koja odgovara tvom projektu i kupiću je.”
I tako smo mi sledećih par nedelja proveli tražeći kuće na rasporadajama i za par meseci već smo se preselili u novi kampus. Veličina zgrade (prostorija) sasvim je odgovarala našim potrebama. Nije previše velika, ali ima mesta za sve. Ima i ogramnu, prelepu baštu! Zaljubilli smo se u ovo mesto, koje nam se javilo bukvalno kao spas u poslednjem trenutku. Volimo ga jer nas je održavalo u onim trenucima kada država nije prepoznala naš rad kao vredan podrške.

Na putu samo-održanja i uspostavljanja rada škole
“Preselili smo se u novu zgradu u novembru, 2016. godine, a Tibor nam je prvi put došao u posetu u proleće 2017. Bilo je pravo uživanje posmatrati ga kako sa puno zadovoljstva i odobravanja posmatra naš rad i način na koji smo svi zajedno: učenici, volonteri i kolege organizovali i uredili ovo mesto. Potom, je primetio da je susedna kuća na prodaju. “Hajde da kupimo i ovu kuću”- rekao je, “I otvorimo školu u njoj”. To je bio dugogodišnji san mene i mojih saradnika. Da osnujemo našu vlastitu školu. Škola u kojoj naši učenici ne bi gubili volju i motivaciju za učenjem, već bi je usmeravali i nadograđivali kroz vreme.
Trenutno smo preokupirani organizovanjem i opremanjem susedne zgrade za rad. To je sjajna stvar, s obzirom da broj dece koji pohađa Tanodu raste, a ove zime prostorije koje trenutno koristimo ne bi mogle podržati sve naše zatvorene programe. Naša bašta se toliko proširila da sada razmišljamo o osnivanju malog društvenog preduzeća koji bi mogao da postane izvor prihoda za Tanodu. Planiramo i da napravimo mini park avanture u našoj bašti, koji bi predstavljao idealno mesto kako za zabavu, tako i za edukativne aktivnosti dece.”
(Zsófia Tasnádi)

Pretraga
Ukucaj ključne reči – IDI
Nedavni postovi

“Na sreću, mi nikada zapravo ne odrastemo, samo postanemo veći i stariji.
Mi zaista nikada i ne postanemo ozbiljni i odrasli u pravom smislu tih reči, već se čini kao da veći deo našeg života provedemo pretvarajući se da smo bitni. Zar to zaista nije tužno.
Međutim, svi volimo da se igramo.
I tako, recimo izgradnja igrališta, takođe može biti dobar izvor zabave. Možemo je shvatiti kao neku igra kockicama za odrasle.
To što sam otac troje dece naučilo me je mnogim stvarima i za mene lično predstavlja veliki izvor iskustava. Pre svega, ukazalo mi je da:
Pravilo 1: Ne postoji igralište koje je loše!
Dodatak pravilu 1: Svaki teren može predstavljati igralište!
Dodatak 2 parvilu 1: Čak i nepostojeći tereni mogu se shvatiti kao igrališta, uz malo mašte, naravno!
(Hmm… Izgleda da mi je vreme da napišem tezu o igralištima).

Stoga možemo zaključiti da sve što vidimo i što nas okružuje može predstavljati neku vrstu igrališta. Bukvalno, bilo šta i bilo gde.
To se upravo i desilo sa jednim napuštenim parkingom. U pitanju je bio jedan ilegalan parking, gde su kola stajala na travi, pun fleka od motornog ulja, praznih konzervi vode, koka kole, piva i bačenih kondoma. Što bi se reklo “Ničija zemlja”.
Ali to više nije slučaj – sada je to postala nečija zemlja.
Pretvorili smo ga u igralište. I ono što vam mogu reći jeste da će to biti jedan veoma uspešan pilot projekat. Iako je i dalje u procesu izgradnje, igralište je već u “posedstvu” dece i njihovih roditelja (ako tako mogu da se izrazim). Moram da priznam, ilegalno u ovoj fazi projekta, no dobro.
Po čemu se ovo igralište razlikuje:
1. Pre svega, ovo igralište ima svoj zaseban toalet. Što znači da nema više onih situacija u kojima nervozni i napaćeni roditelji, sede prekrštenih nogu na klupama, čekajući da prođe još 20 minuta. Nema vike i požurivanja dece u stilu: “Hajde završavaj, moramo još do tržnog centra u kupovinu..” Umesto toga, roditelji i deca jednostavno imaju mogućnost da koriste toalet na igralištu, kada im to zatreba. Roditeljima je na raspologanju i sto za menjanje pelena, kao i česma za pranje ruku i piće,(da se operu te prljave ručice i utoli žeđ).
2. Dalje, ovo igralište ima prekrivenu palubu za sve vremenske prilike (bilo kišno, vetrovito ili sunčano vreme). Nema više potrebe da žurite kući, zbog vremenskih nepogoda. Ovo igralište je napravljeno za sve sezone.
3. Štand sa palačinkama. Svi znamo koliko su deca opčinjena palačinkama, i to ne samo deca.
4. Ovo igralište ima i svoj mini bioskop, sa sve platnom i projektorom.
Loše vreme, šta raditi? Možemo zajedno gledati bajku pod tendom ili pak roditelju mogu organozovati filmsko veče. Na vama je izbor.
5. Ovo je pravo igralište otvoreno za sve uzraste, od beba, preko predškolaca do tinejdžera, odraslih, baka i deka. Odvojeno ili zajedno, ovo igralište je za svakoga i za razne sadržaje i aktivnosti.
Na ovom igralištu nema vandalizma, pušenja, smeća, alkohola, psovki, vređanja. Ovo jednostavno nije takvo mesto.”
(Tibor Jakabovics)

“Volela bih da radim i studiram ponovo, da sam u mogućnosti da izdržavam sebe i vodim računa o stvarima koje me okružuju, da živim aktivan i srećan život u kome nema patnje” – ove je veliki san VERONIKE KHIN.
Predstavljamo vam priču energične mlade devojke, pune života, koja je još bila na studijama kada je doživela saobraćajnu nesreću 2008. godine, koja je iz korena promenila njene planove, viziju buduće karijere i celokupan život.
U godinama koje su usledile nakon saobraćajne nesreće, Veronika – koja je ranije bila takmičar u voženju skejta i trener ovog sporta, krenula je da se opravlja, pa čak je uspela da ponovo “stane na noge”. Međutim, nakon kratkog vremena njeno zdravstveno stanje je počelo da se pogoršava i Veronika je uskoro postala vezana za krevet. Međutim sada, konačno, izgleda kao da se stvari menjaju za Veroniku. Pored tretmana i terapija koje prima u Nemačkoj, izgleda kao da se Veronikin život polako dovodi u red, zahvaljujući kako podršci koju ima u svojoj okolini, tako i njenoj pozitivnoj ličnosti i velikoj upornosti.
“Tibor Jakabovics je bio taj koji mi je pomogao da stupim u kontakt sa doktorom koji me trenutno leči, doktorom koji je uspeo da mi pomogne da ponovo sedim i prohodam. Iako trenutak potpunog ozdravljenja još nije došao, njegova podrška mi je mogo značila i vodila me je u pravom smeru. Zbog nedavne promene mog zdravstvenog stanja, planirana operacija je odložena, a da li je to dobra ili loša stvar, još uvek ne mogu da kažem. Nakon niza ispitivanja u različitim klinikama, na poslednjem konzilijumu, odlučeno je da klasična rehabilitacijska terapija uz pomoć aparata, je nešto što vredi probati u mom slučaju. Lekari su rekli da ne mogu u potpunosti obećati da se planirana operacija može izbeći, zbog toga što se moja karlična kost i dalje može raspasti u bilo kom trenutku, što bi zahtevalo momentalnu hirušku intervenciju. Bez obzira na sve, ja sam i dalje veoma srećna što uopšte postoji mogućnost da se vratim na noge, bez izlaganje viskorizčnim operacijama. Biće to dug i naporan period, ali daću sve od sebe da ga izdržim. Nastaviću da radim sve što je potrebno za moj oporavak, i nadam se da ću uspeti u tome.
Moji doktori i dalje nisu u mogućnosti da predvide tačno trajanje lečenja, ali ako sve prođe kako treba, smatraju da bih za pola godine mogla da nastavim lečenje kod kuće (u Mađarskoj), bez aparata. Stvarno ću se truditi da se oporavim što je brže moguće”.
(Veronika Khin)

U Kesthelju, Mađarskoj postoji osnovna škola koja predstavlja čistu radost za njene učenike. To je škola u kojoj deca uče kroz igru, muziku, ples, pokret, razvijaju svoje kreativne sposobnosti, i to na zabavan i interaktivan način. Učenici zajedno pohađaju nastavu, s tim da se uvažava i poštuje individualnost svakog deteta, tj. vodi se računa o tome da svako dete napreduje onim tempom koji mu najviše odgovara. Škola je osnovana 1997. godine, od strane Japanskog učitelja Okuma Nobuko, koji je inicijalno došao u Mađarsku da bi proučavao Kodali metodu.

Osnovna i umetnička škola “Keszthely Életfa” (Drvo života) već više od 20 godina radi i posluje kao obrazovna institucija, na bazi fondacijskog finansiranja, i predstavlja izvanredan dokaz da takve posebne škole imaju svoje mesto i pravo na postojanje u Mađarskom obrazovnom sistemu. Rad ovakve škole je zasnovan na dva temelja: nacionalnim propisima i grantovima za fondove. Pored toga, škola ima pravo da prima donacije od 1% poreza na dohodak građana.

Pedagoški koncept i metodologija rada škole, koju su koncipirali njeni osnivači, pruža mogućnost proširivanja granica znanja i veština učenika i to izvan zahteva Nacionalnog kurikulima, na način koji omogućava svestrani razvoj ličnosti, podsticanje slobodnog izražavanja mišljenja i građenja samopouzdanja učenika.

U organizaciji nastave, polazi se od principa individualizacije, što znači da se nastava izvodi u malim grupama, gde se uvažavaju ličnost i potrebe svakog deteta. To ujedno daje mogućnost nastavnicima i vaspitačima da dobiju potpuniju i dublju sliku o veštinama, sposobnostima, ličnim aspiracijama i obrazovnim potrebama dece sa kojom rade.
Pored redovnih aktivnosti u učionicama, u okviru takozvanog projekta “Krug godine”, održavaju se posebne aktivnosti kada deca različitog uzrasta sarađuju međusobno, uče se boljem razumevanju zakona i mehanizama na kojima se temelji naš svet i priroda, kao i mnogim drugim interesantnim stvarima. Na ovaj način, stvara se jedna kohezivna zajednica dece različitog uzrasta, zasnovana na vrednostima, kao što su: međusobno prihvatanje, poštovanje i uvažavanje.
Brojne profesionalne nagrade, plasmani na akademskim takmičenjima, kao i velika prolaznost naših učenika na prestižnim koledžima, svedoče o visokim standardima “Életfa” škole.
Niz godina unazad naša škola sarađuje sa poznatim domaćim stručnjacima iz oblasti obrazovanja. Iskustvo u “Életfa”, takođe pokazuje kako škola može postati atraktivna svojoj zajednici i van okvira školske nastave, organizujući interesantna dešavanja, nastupe i druge raznovrsne programe za decu i njihove roditelje.
Još jednu specijalnost škole predstavlja nastava muzičkog obrazovanja, koja ne samo da proširuje opšte obrazovanje dece, već doprinosi i razvoju njihove emocionalne inteligencije. U okviru raznovrsne ponude klasičnih i modernih muzičkih programa naše škole, učenici imaju mogućnost da slobodno izaberu instrument koji bi želeli da usavrše.
Osnovna i umetnička škola “ Életfa” pruža svojim učenicima najvišu pažnju, i uči ih vrednostima koje im olakšavaju odrastanje i razvoj u periodu od najranijeg detinjstva, pa sve do izazova koje nosi srednja škola. U međuvremenu, učenici naše škole imaju priliku da u potpunosti uživaju u uzbudljivim aktivnostima i iskustvima koje nosi svakodnevni život u osnovnoj školi, da dobiju obrazovanje koje najbolje odgovara njihovoj ličnosti i tempu razvoja, kao i da stiču uspomene i sećanja koje će ih pratiti do kraja života.

(Bazirano na pismu školskog upravnika Lajos Babos).