Tibor Jakabovics je otac troje dece, istraživač, inženjer.
“Ja ne verujem u selekciju. Sećam se situacije kada sam trebao da dam intervju za Jazzy radio u vezi sa radom jedne velike Fondacije za prikupljanje sredstava. Ujedno to je bio i moj prvi intervju uživo. Pre razgovora upoznao sam ženu koje je vodila program i sam intervju. Nikada neću zaboraviti njen topli pogled, pogled pun razumevanja, njenu neverovatnu ljubaznost. Podstakla je nešto u meni i tada sam shvatio da možemo i trebamo otvoreno da izražavamo ono šta osećamo i mislimo. U tom trenutku sve mi je postalo toliko jasno da je i sam zvuk mikrofona, kao i njena ljubazna neometana pažnja, uklonila svaku prepreku koja je mogla da mi stoji na putu izaražavanja. Čudna stvar, dok sam nastavljao razgovor, počeo sam i sam dublje da razumem ono što sam izgovarao, a to je da davanje nije lako, da često i ne znamo kako to da učinimo na adekvatan način. Zaista, nije uvek jednostavan zadatak dati nešto drugima i dati to na “odgovarajući način”, “uhvatiti” pravi trenutak, izabrati pravu stvar, biti u svakom trenutku svestan zašto to činiš… Zaobići neprijatan osećaj nametanja, upada u nečiju privatnost, čak i onda kada imamo najbolje namere.. Postoji toliko situacija, toliko sudbina, toliko različitih primera.. U svemu tome moj lični moto, ako tako mogu da se izrazim, jeste vođenje principom ne-selektivnosti i preuzimanje ličnog angažovanja i učešća. Ujedno, to podrazumeva suočavanje, preuzimanje odgovornosti, ne izbegavanje iste. Često to nije lak i jednostavan put, ali smatram da ne postoji drugačiji način. Biti uvek prisutan, i za vreme padova i za vreme uspona, često simultano. “
(Tibor Jakabovics)
